25. jul – 7. avgust

Spomen dom “Crvena komuna”

 

Crteži Maje Veličković koji su pred nama rezultat su njenih dugogodišnjih istraživanja u traganju za smislom i izrazom. Intimni kaligrafski zapisi, pojedinačno i  sabrani, prvenstveno nam se obraćaju tihom, fluidnom atmosferom tišine ogromnih daljina, a posmatraču prilazepostepeno i nežno budeći poverenje.  Format papira, bez obzira na dimenzije, belinom uz odsustvom linearnog okvira na ivicama, širi se na okolni prostor i ostavlja mogućnost vezivanja i spajanja belina svih  crteža, i, simbolički  sa otvorenim belinama posmatrača. Probrani rečnik u kome se pored krila, mladih jelena, rogova, dlanova, lutki-manekena i cipela pojavljuje veoma mali broj elemenata, obojenost svedena na neutrume – crno, belo, sivo i zlatno uz suptilno precizne konstrukcije nagoveštenog  prostora – sobe, polja, šume… fokusiraju misli i poruke. Iznijansirani potezi od oštrog reza pera, mekih tananih poteza četkice do fluidnih laviranja, stvaraju majstorsku dikciju kazivanja. Veličkovićeva tako upućuje na bitno u svojim porukama, ostavljajući dovoljno mogućnosti za komunikaciju i dograđivanje smisla u međusobnom kontaktu.

Tematski sloj crteža koherentan je i sugestivno nagovešten, tako da otkriva smisao i značenja jasnim simbolima dugog trajanja. Svaki od simbola autorka nudi u celini njegovih povesnih i kultnih značenja,  trudeći se, uspešno, da ne zaguši razgovor bombardovanjem prejakim slikama i težinama. Lebdeća krila anđela, jelen sa rogovima, ili zagledan u njih, dlanovi u molitvi – jasno postavljaju osnove dramaturgije – Molitva, Spasenje i Ispunjenje. Obrazovana i posvećena, slikarka svesna znakovnog bogatstva prastarih (sada hrišćanskih) simbola, obraća im se kao jasnim znacima posmatraču gde da traži smisao poruke. Ovo nije dociranje, niti propoved, već uputstvo, putokaz, rečnik – poziv na razgovor i sagovor.

Odložena obuća i pripremljeno/odloženo odelo (kaput) scenografski precizno određuju gde i kada se radnja-komunikacija obavlja:  – u predprostoru Službe, na mestu sa koga se bosom nogom stupa na sveto tlo, odakle se svučen, oslobođen ograda i obučen za obred pristupa Službi. Iz tog prostora se nazire zlatan sjaj Spasenja i Ispunjenja.

Na kraju : Gde su tu autor i sagovornik? – Na ulazu u pedprostor Službe. Gde ćemo biti Posle? – Tu se mise en scène deli na dva – jedan koji se otvara iza lebdećih krila/dveri i drugi na rampi gde ostaju lutke/manekeni posle završene uloge nošenja smisla i izbora puta. Opet : Gde su autor i sagovornik? Ili ko?

                                                                        Dejan Radovanović
istoričar umjetnosti