Promocija knjige Jasne Lalović “S ove bande moje gore”

Reč autora

 

Kad sam svoju prvu knjigu, ‘S one bande moje gore’ predala u ruke čitaocima,  znala sam da sam tek na pola puta. Da sam samo otvorila neka pitanja i da je mnogo toga ostalo nedorečeno. Trebalo je zaokružiti priču i sve privesti smislenom kraju. Malo je reći da sam jedva čekala da iznova prionem na posao. Tema me lako zaokupila i preselila među neke druge ljude i neko drugo vreme, posve drugačijih vrednosti od ovih danas po kojima gradimo svoj svet. Svet koji je u mnogo čemu drugačiji i nisam sasvim sigurna da smo stigli tamo gde je trebalo da se nađemo. Možda smo skrenuli sa puta tamo gde nije treba da skrećemo, možda se nismo osvrnuli iza sebe na mestima gde je trebalo pogledati unazad. Da li je sada kasno? Ne znam. Nadam se da nije.

 

Neko me pitao kako sam gradila sudbine likova u romanu. Dešavalo se da poneko predloži u kom smjeru bi želeo da se razvija priča, sa nadom da sve dobije svoj srećan kraj, a zapravo, malo toga sam mogla šta da učininim. Moja dužnost je bila da sledim njihove karaktere i, shodno različitim situacijama, u kojima su se našli, da pratim njihove odgovore. Verujete mi na reč, često su i za mene bili nepredvidivi.

 

Tema kojom sam inicijalno želela da se pozabavim su žene sa crnogorskog krša i primorja. Trudila sam se da u predstavljanju raznolikosti njihovih sudbina, pronađem tu zajedničku nit koja ih uvezuje u objedinjujući tip žene sa tog prostora i na koji se mogu preslikati mnoge, nama poznate žene. Za koje se nadam da su još uvek tu, među nama, ili nas i dalje opominju sećanjima koja su nam za sobom ostavile. Sigurna sam da ih je mnogo.

 

Zašto sam se pozabavila baš njima? Zato što obično ono što je skrajnuto u stranu bude temelj za ono što se postavlja u prvi plan. To što se izmaklo nije znak slabosti, već naprotiv snage kojom je neko spreman da ustupi mesto ispred sebe. Snaga crnogorske žene je upravo u tome. Ona svesno gradi jakog muškarca. Pored sebe želi stamenog domaćina i njena vizija dobrog doma nije u jednakosti koju danas svi mi tražimo i očekujemo da nam pripada i koja sve svodi na izjednačavanje. Naprotiv, ona to razume na jedan posve drugačiji način u kome svako ostaje na svojoj strani, podupirujući različitosti kao jedinstvo suprotnosti, čime se gradi ta prva, ali najvažnija ‘mala’ gora u našim životima, a to je porodica. Zajedništvo koje opstaje samo uz uvažavanje da onom drugom pripada različitost, koja nas upotpunjuje. Retko je moguće da će se ikad izjednačiti, ali se zato snagom, kojom se jedna na drugu oslanjaju, izdižu u vis vrednosti takve zajednice. Zajedništvo porodice je model po kome se grade sva ostala zajedništva. Zato je važno da je se ona sačuva.

 

Bavila sam se ženama čuvarkama doma, kućnicama, ženama čija mudrost nije proisticala iz naučenih štiva već života. Ženama čije neuke reči su saopšatvale najveće istine o životu, ponekad takve da su mogle da se mere sa najumnijim filozofima, onima koji su svakojake životne istine tražili u mnogim knjigama. One svoje istine nikome nisu se nametale, one su ih zbrajale i tako živele. Njihova filozofija nije definisama rečima, već životom.

 

Desilo se da u ovoj knjizi pored svake od četiri, uslovno rečeno, glavne junakinje, Milice, Velike, Ilinke i Tomane, se pojave one sporedne, ali u mnogo čemu ključne žene. To su Milica Jokova, Milka, Savka i Gospava. Sve četri su igrom slučaja reči starice koje šalju poruke. Da li će ih neko čuti I prepoznati ostaje da se vidi. I baš onako kako to obično biva u životu, ono skrajnuto je zapravo glavno. Poentira bez namere da se izgura u prvi plan. Upravo tako se završava knjiga. Onim sporednim, mada je zaslužilo da bude glavno. Nepravda koju često činimo, uglavnom nesvesno. Lako zaboravimo usputne ljude, a često su nas baš oni odredili. Zato, neka bude opomena svima nama, da malo češče pogledamo na one kojima se ređe čuje glas. Njihov obzir što su se sklonili u ‘sporednost’ to zaslužuje.

 

Ova knjiga, nastavak, ima samo jedno drugačije slovo od prve knjige. Umesto ‘one’ sada je ‘ova’ banda, tj. strana. Da li je ‘ova’ ona bliža nama ili je to samo privid kojim ono što nam je bliže očima čini se bliskije – pokazaće vreme. U svakom slučaju, poigrala sam se simbolikom gore. Svaka gora ima ‘onu’ i ‘ovu’ bandu. Da nema jedne ne bi moglo da bude ni one druge. Jedna se na drugu oslanjaju i tako streme svome vrhu i onom mestu gde se gora deli na ovu i onu bandu. Do dugo sam i sama verovala da se na tom mestu mimoilaze, da svaka vuče na svoju stranu poluteći goru na dva dela. Vremennom shvatih da nije tako. To je mesto na kome se one sastavljaju. Mesto koje objedinjuje obe strane, i onu i ovu bandu. Zar baš to mesto nije ono najlepše, sa kojeg se najdalje vidi? Onaj što uloži trud svojih koraka da se takne te visine uvek će malo bolje moći da razume onu drugu stranu, iako možda nije njegova, od onog koji je ostao u podnožju gore i koji nikada nije našao volje da pogleda ono što se nalazi sa druge strane.

 

Mnogo je gora u našim životima. Uče nas i navode da se moramo odrediti – da li pripadamo tamo ili ovamo. Da to nekome dugujemo. Na to ne pristajem. Meni pripada i ova i ona banda moje gore. Uspela sam da pomirim te dve strane u sebi i da ih sastavim u ljubavi. I vjerujem da jedino tako može svima da bude dobro. Kad se usklade sve raznolikosti koje nosimo u sebi. Kad ih izmirimo i objedinimo.

 

Jezik kojim sam se koristila je narodni. Onaj koji pamtim od mojih predaka, uz veliki rizik da sam mnogo toga zapisala drugačije nego što su to mnogi od vas predložili. Dozvolićete, u tome i jeste čar narodnoj jezika, jer nije strandardizovan i dopušta varijacije koje se razlikuju od kuće do kuće, od mesta do mesta. Primetićete da sam neke reči ‘umekšavala’ književnim formama, jer sam na tim mestima imala potrebu da stavim akcenat na samu radnju, a ne izraz. Jednostavno sam sledila svoj osećaj. U to ime vas molim da mi ne uzmete za zlo što sam se odlučila za baš tu varijantu, mada je možda moglo i trebalo drugačije. Pisala upravo onako kako sam ih u mislima čula i videla. Svako dodatno doterivanje teksta, bila bi kalkulacija kojom se lako uđe u nameru da on bude prihvatljiviji, a to niti sam htela, niti sam imala pravo da učinim. Znam da bi u mnogo čemu oduzeo od onog što sam želela da vam prenesem.

 

Takođe sam se trudila da oslobodim jezik svih izraza i reči za koje znam da su tim ljudima, o kojima sam pisala, bili nepoznati. Odlučila sam da se koristim njihovim govorom i da upravo njihovim oskudnim rečnikom prenesem njihove imresije i emocije. Onaj esencijalan govor je uvek oslobođen teških izraza. On nema potrebu da imresionira bogatsvom nečijeg vokabulara. Njegova lepota je u jednostavnosti koja sa par reči kaže sve što treba. Koliko sam u tome uspela? Nisam baš sigurna. Znam da sam se potrudila.

 

Želim da naglasim da svi likovi iz knjige izmišljeni. Desiće se da vas neki od njih podseti na neke poznate ljude iz vašeg života. To valjda tako i treba da bude. To je znak da sam, nadam se, uspela u svojoj nameri da ova knjige bude skroman podsetnik na sve ono što nosimo genima, nezavisno od toga odakle smo i sa koje bande ovog sveta potičemo. Ljudi se jednače ljudskošću.

 

Zahvalnost za ovu knjigu dugujem mnogima. Hvala dragom Bogu što me je podario dobrim ljudima što su se našli na ovom mom putu stvaranja baš kad treba. Hvala mojoj porodici koja me podržala i omogućila da imam dovoljno vremena da se posvetim pisanju. Mom suprugu Goranu koji je ogromna višestruka podrška u svemu što radim. Hvala mojoj majci Mariji koja je prošlog leta našla razumevanja da se na miru posvetim stvaranju ove knjige i što je veliki deo posla preuzela na sebe. Obećala sam joj da sledeće knjige više neću ostavlajti da ih završavam leti.

Hvala mojim uzdanicama, Kristini, Luki, Teodori i Dorotei što osmišljavaju svaki dan mog života. Hvala mojoj sestri Dragici koja je najveći podstrek da istrajem u daljem pisanju. Takođe, ogromnu zahvalnost dugujem Milici Vuković koja je izdvojila ogromno vreme i svojski prionula lektorisanju teksta. Njena pomoć je bila više nego dragocena, a njeni saveti zaista korisni.

 

Na kraju, želim da poručim da je ova knjiga je samo podsetnik na ono što jesmo. Opomena da nam je rađanjem dato da budemo karika između naših predaka i potomaka. Na nama je da odlučimo koliko će ona biti čvrsta. Ako pristanemo da budemo ona najslabija karika i da ih ne uvežemo, onda je na nama ogroman odgovornost koju treba da preuzmemo time što prekidamo njihov niz. Neko pre nas to nije uradio, a oni iza nas možda će se pitati u ime čega smo odustali. Budimo dovoljno čvrsta karika. Čuvajmo tradiciju, tako što ćemo poštovati sve one drugačije od nas. Jer naš identitet ne treba da tražimo u onome po čemu se od drugih razlikujemo. U prepoznavanju svega onoga što nismo, već u definisanju onoga što jesmo. Tako osiguravamo sebe da nas pamte po vrednostima koje smo sačuvali i nadogradili. Jedino tako se ono drugačije od nas može istinski zavoleti i poštovati. Potvrda naših vrednosti nije osporavanju tuđih već traženju onog po čemu se sastavljamo. Sa svih banda, svih naših gora. Tome se moramo naučiti, jer samo je ljubav božja.

 

Vaša Jasenka