More

12/07/2023 to 01/08/2023

Moderna galerija „Jovo Ivanović”

Cara Dušana 19, Stari grad, Budva

033 452 380

Tekst iz kataloga:

„Pažnja svima vama koji prolazite Knez Mihajlovom ulicom! Na mestu nekadašnje Delijske česme vreba iz zasede ozbiljna opasnost za puritanski mir vaših duša. Izmoždena tela umirućih, hrpe ljudskih kostiju i unutrašnjih organa, prosute utrobe u smeši sa dronjcima, okrvavljena vojnička nosila i sterilne hirurške rukavice, mrtvački sanduci i bodljikava žica… Da li je tako nešto ikad viđeno u nekom našem galerijskom prostoru?
Taj jezivi spektakl priredio nam je u ULUS-ovoj galeriji likovni umetnik Zlatko Glamočak, đak beogradske Akademije iz osamdesetih, sada „na privremenom radu” u Parizu. Na ovo gornje pitanje, naš odgovor glasi – ne! Nijedan naš slikar ili vajar do sada nije načinio ovakav masakr naših emocija. Dadovi korzoi monstruma i Veličkovićeva ekskluzivna gubilišta izgledaju gotovo otmeno u poređenju sa brutalnim prizorima Glamočakove apokalipse. Čak ni fabulozna Marina u svom mletačkom performansu baroknog „čišćenja” kostura, ne meri se sa Glamočakom u epskoj dimenziji svoga organskog naturalizma. Jer Glamočak ne pravi „šou” na temu smrti i ne pomišlja da u tome „sebe stavlja na scenu” (Katarina Kazale). Smrad lažnih ljudskih kostiju neće pokvariti moralnu atmosferu njegovog vernisaža.
Glamočak je u očima „onih tamo” (u Parizu), čuvar „figurativne koordinacije” izraza gotske tradicije (Kazale). Oni reaguju na rustični realizam njegovih antropomorfnih skulptura koje podsećaju na pompejske gipsane mumije, na Velaskezove patuljke i na „nakaze” Fransisa Bejkona. A „mi ovde” vidoviti smo za ono što „oni” kao da ne opažaju – za Glamočakov mistični vizantijski simbolizam, za gnostički i manihejski karakter njegove apokalipse. Inspirisana simbolikom sekvenci balkanske tragedije devedesetih, jasno istaknute u nazivu izložbe „MADE IN SFRJ”, čiji „logo” glasi; ubiti, ne pomilovati, Glamočak je u svojoj biblističkoj interpretaciji teme kraja (ljudskog) sveta, izvesno, bliži duhu patrističkog „žrtvovanja”, nego „teoriji zadovoljenja” Anselma Kenterberijskog, koja i danas na Zapadu služi tumačima porekla zla. Ne možemo se, kažu oni, izlečiti od otuđenosti, a da ne prekršimo pravdu, tj. ne posegnemo za
silom… Ali, Glamočak i ne postavlja pitanje pravde. On ne istražuje poreklo dugova koji nas terete kao posledice naših greha. On je zagledan u strašne tragove koje sila ostavlja za sobom na svom putu ka pravdi. I otkriva nam ekološku sliku istorijskog tla pravednog sveta, sedimentiranu metafizičkom smešom magle i kostiju. I kao toliki pre njega Glamočak se otisnuo sa svog tla, otišao tamo da se okuša. Put ga je vodio preko Venecije u Pariz. Sledi vreme u kome o njemu ne znamo ništa. A onda se pojavio na velikoj svetskoj sceni u društvu sa Sezarom, Armanom, Mepltorpom, Klosovskim, Veličkovićem, Orlanom. Za razliku od svojih prethodnika Glamočak ne čeka dugo da napravi svoj kambek. Sa stečenim ugledom jednog od najbolje plasiranih naših najmlađih umetnika u inostranstvu, on ovog leta dolazi u Beograd, kao da nigde nije ni išao. Izgleda paradoksalno što taj umetnički egzilant svedoči o vremenu koje je prethodnih godina prohujalo ovim našim prostorima, i to čini neposrednije, snažnije i potresnije, nego njegove kolege koje su u to vreme fizički bile tu…”

Đorđe Kadijević, istoričar umjetnosti